ŽIVOT I ULOGE

     Čemu sve ovo, i dokle? Zašto sam dozvolila da u ovim godinama sedim, gledam u jednu tačku i shvatim da me i dalje povređuju ljudi... Kada ću da shvatim? Koliko još vremena mora da prođe, da bih prihvatila činjenicu da ljudi nisu dobri, iskreni, jednostavno nisu pravi... Koliko? Imam ja vremena, samo me zanima još koliko puta moram osetiti ovu izdaju koja mi se ruga u lice da bih napokon prestala da osećam bol zbog izdaje i pokušaja poniženja.

    U čemu je čar razočarati nekoga? Šta se time postiže? Da li ima kraja tome? Hranimo ego, lečimo komplekse?  Ili je već nešto treće u pitanju? Nemam više emocija za čoveka koji me je razočarao, naravno da nemam. Bez obzira na sve, sebe cenim i volim najviše na svetu, te stoga ne mogu da razmatram uopšte čoveka koji je pokušao da me ponizi i spusti na svoj nivo. Tačka na taj deo mog života stavljena, idemo dalje, pa ćemo videti dokle ćemo stići...

     Nisam izdajica, nikada nisam bila i nikad neću biti... Kad sam prijatelj, prijatelj sam do kraja, kad volim, volim nesebično i bez granice, kad sam zaljubljena postajem slepa i sve to radim od srca i sa iskrenom emocijom. Svom muškarcu sam potpuno njegova, ostali ne postoje, nebitni su i nepotrebni totalno što se mene tiče. Svojoj sestri sam sestra, do kraja sveta i nazad i uvek i u svako doba dana i noći. Svom bratu sam sestra kakvu da je želeo nije mogao bolju da dobije. Drugarici sam drugarica ko sestra, ko majka ko druga polovina. Umem da budem i žena i devojčica i savetnica i saborac i drug i sve to umem samo i jedino iskreno, od srca, čisto i ne iskvareno. Ako ikada dođe do toga da me razočara, ponizi i ne ispoštuje vreme mog života u kome je postojao, onda se menja sve, u potpunosti se menja. Postajem hladna, ravnodušna i nezainteresovana. To je najveća kazna koju neko može dobiti, da jednostavno izgubi životnu ulogu koju je nekome igrao u životu. Sa izgubljenih par uloga gubiš sebe, svoj identitet, svoje ljude, gubiš sebe ... mislite o tome :*