"ALL IN!"

     Gde je nestalo sve što je vredelo, gde smo skrenuli pogrešno, ili smo jednostavno bez skretanja išli ka ovome što smo sad. Gubitak vrednosti, iskrenosti, poštovanja, gubitak ličnosti, pretvaranje u bezličnu grupu istih kopija.

    „Veruješ li mi?“ pitao me je jednom sa sve pogleda koji je znao da verujem. „Verujem ti, ali sebi ne verujem.“ Bila sam iskrena i stvarno mu verovala, slepo i do kraja. Ko što rekoh sebi nisam verovala, više sam verovala u njega nego u sebe i po ko zna koji put naravno dozvolila da me povredi laž. Postoje laži koje bole, postoje i 
one koje jednostavno progutamo, jer nam nije dovoljno stalo.
 Postoje i one koje

 ne zaboravljamo, jer su ostale 

kao ožiljci, svrbe na promenu 

vremena i pokušaj promene života.

    Prođe nekoliko ljudi i milion laži, a poverenje se gubi, nestaje, ne obnavlja se, samo nestaje iz dana u dan, iz godine u godinu. Shvatam da ne verujem više, ni sebi, ni ljudima oko sebe. Ne verujem, jer sam previše puta bila izdana i povređena, jer sam previše puta posle čuvenog „Veruješ li mi?“ dobila laž. Uvek sam se pitala zašto ljudi lažu, zašto se gube u svojim lažima. Da li pokušaju previše, pa se precene, pa pokušavaju lažima da se izvuku. Da li jednostavno leče svoje probleme laganjem i povređivanjem drugih? Da li lažu, jer su bili prevareni i obmanuti, pa sad rade isto, smiruju savest, svete se?

     Šta se desilo, gde smo, šta smo, ko smo? Znamo li da verujemo, smemo li da verujemo opet? Nema odgovora, niti će ih biti. Samo intuicija i srce i „grudima na pištolj“, pa kako nam bude.

    Svaki put verujem, ali primećujem sve manje i manje, svaki put odbolujem laži i lažem sebe da može i gore. Manje verujem, manje se nadam, jednostavno gubim bitku protiv sveta oko mene i stapam se sa okolinom. A ta okolina sastavljena od povređenih, prevarenih, izdanih ljudi, koji nemaju snage, nemaju nadu, ne žele da ulaze u odnose sa drugim ljudima. Ne žele prijatelje, ne žele ljubav, jednostavno izbegavaju, ili se možda plaše, a ćute o tome.

     Priznajem, ja se plašim, jer svaki sledeći put više boli, a ožiljak jače zasvrbi. Želim da verujem ljudima, prijateljima, braći, muškarcima. Preciznije, želim da verujem jednom muškarcu, jednoj ljubavi, jednom mom životu koji se provlači pored mene dok sedim i čekam čudo. Čuda nema,niti će ga biti, sve je rizik, sve je lutrija, ne zna se kako i kad i ko će ostati u igri ili izaći iz nje.

    Ako je ovaj moj život partija pokera, ako znam šta je rizik i ako znam da su moguće posledice, bez obzira na laži i predhodne boli, jednom će doći dan kada ću reći „ALL IN“ i verovaću u to i biće vredno... iako je možda bajka, moja je i verujem u nju! 

IZNAD LJUBAVI

 Postoji muškarac koji misli da seksom dobija ženu. Netačno. Seksom dobijaš mogućnost da upotpuniš ženu i erosom, željom i savršenim skladom učiniš od nje svoju i ničiju više. To ne traje večno, mora da se obnavlja, regeneriše. Ako se u odnos između dvoje umeša rutina, gube se, svako svojom stranom i mislima odluta. Eros se mora obnavljati, hraniti, dopunjavati. Seks nije fizika, seks nije hemija, seks je umetnost kojom dobijaš mogućnost za dalje ostvarivanje. To ne može svako. Samo veštima uspeva da žena i posle nekoliko muškaraca ostane zauvek njihova. To nije ljubav, to nije seks, to je nešto iznad, nešto večno i neponovljivo.

     Ako ostane tvoja, a nije uz tebe, to je najgora kazna jednom muškarcu. Ako uspeš da je osvojiš i upotpuniš, a ne uspeš da je zadržiš, oboje gubite. On gubi ženu koja je bila i ostaće potpuno njegova, jer nije bio potpun. Ona gubi taj osećaj iznad ljubavi i seksa, koji se retko, skoro pa nikada ne ponavlja. Loša karma, ili loši ljudi, ili dobri ljudi, loše vreme, ko će ga znati? Bitno je shvatiti da niko nije rob posedovanja, jedino može biti rob svojevoljnog pripadanja. Kao što rekoh ni to nije večno. Pripadanje može trajati zauvek, ali telesno pripadanje neće trajati zauvek, ako nema poklapanja u potpunosti. Poklapanje je rad, trud, želja, nikako rutina, seks i podrazumevanje bilo čega.

     Seks ume svako, na ovaj ili onaj način, ali pripadanje i upotpunjavanje ne. Ne maštam o večnim ljubavima sa srećnim krajem, ne verujem u savršena poklapanja, ona ne postoje, ona se grade i čuvaju. Verujem  u nešto iznad ljubavi i seksa, verujem u pripadanje i osećaj potpunosti.

      Postoje... Prave se od želje i tela i opuštanja i od noći i od buđenja i od kafe i od jutara i od poljubaca, dugih i onih prolaznih. Prave se od uzdaha i drhtaja, od zagrljaja i grebanja, od očiju i dodira, od svega što postoji... Moguće je napraviti ako dovoljno želiš i imaš recept i ako nisi potpuno erotski slep da misliš da je seks ono čime se žena dobija, zadržava i ostaje.

Nesređeni monolog

Nikoga u mom životu nije bilo da ga ne mogu definisati. Ali eto, dešava se i najpažljivijima .

   Ne znam uopšte da li se to može računati bilo kakvom ulogom, zato i ne može biti definisano. Poznanik, prolaznik, prijatelj, želja, simpatija, ništa od toga… a šta je onda? Ne znam i sumnjam da ću ikada znati.

    Ne znam na kojoj strani spava, ne znam kako se budi, ne znam kakvu kafu pije, ne znam šta voli, ne znam kako miriše, ne znam omiljeni parfem, omiljeno piće, pesmu, cigaretu, boju…

   Uprkos tome čini se blizak, nekako poznat. Ili se ipak možda sve to samo čini.

   Čini se ovom umornom čoveku u meni, ne ženi, nego čoveku, koji iza sebe ima čitav život i svet. Iako nisam, osećam se prestaro. Kao neki stari, nezainteresovani muškarac u poznim sedamdesetim godinama.

   Da, to je… samo mi se čini. Samo želim privid postojanja nekog tamo negde, jer sam potpuno zaštićena, kao beba beli medved. Ne postoji strah od izdaje, od odlaska, od suza, od praznine. Ko ti nije blizak, ne može te ni povrediti, verovatno zato.

   Svesna sam sebe i svog života, svesna i neke tupe praznine koja već predugo stoji zaleđena u meni. Ne dozvoljavam ni da neko pokuša da mi prazninu popuni rečima, smehom, životom. Nemam potrebu za “drugom polovinom”. Svesna sam takođe da nije normalno to u ovim godinama, ali tako je.

    Život mi ispunjavaju sitnice, dragi ljudi, njihove bebe,deca i lepe stvari. Najviše mi smeta što mi to ne smeta. Ravnodušnost, potpuna mi je odavno najbolji saputnik.

     Prebacila sam se u svet koji čitam, trenutno mi najviše odgovara. Tamo još uvek postoje muškarci koji su vredni svega što bih ja mogla, želela i htela za nekog da uradim. Postoje i u životu, samo mene ne dotiču. Ili možda ne postoje, samo sam napravila neki model savršenosti da bih imala privid pojma koji je blizu savršenog. Ne želim ga, ne treba mi, jer sam sama previše daleko od savršenog da bih smela da pomislim na to. Samo mi je bitno da postoji, negde daleko, nekoj ženi da svojim postojanjem nekada ulepša sat, dan, godinu ili čak i ceo život.

LOŠ DAN ... ili?

     Živim u ovoj banana državi već 25 godina 6 meseci i 24 dana, a cenim da će i na dalje moje prebivalište ostati isto. Imam, Bogu hvala porodicu, prijatelje, fakultet... I ne mogu se pohvaliti da sam srećna.

    

  Nemam posao, niti izgleda da ću ga skorije imati. Nemam dečka, niti izgleda da ću ga skorije imati. 

Nisam savršena, niti ima izgleda da ću ikada biti. Kao večiti Kalimero, pile sa ljuskom na glavi, idem okolo i ponavljam NEPRAVDA! To moje viđenje nepravde nikoga ne dotiče.

     Imam li načina da promenim svoj život u ovom trenutku, apsolutno nemam. Imam li načina da promenim svoj dan u ovom trenutku, apsolutno imam. Evo danas ću, za promenu pokušati da ne gledam sve crno belo, već da pokušam da vidim i roze, plavo, žuto ... pokušavam ... loading ... i ništa, opet je crno belo, jer i kad pokušam jedino što vidim je roze Pink tv, plavi policajci koji kolima kose pešake po ulicama mog grada i žuto Sunce koga nema...  I opet je sve crno, a ja nisam pesimista, samo sam realna.

      Želim samo svoj dan, svoj život, svoju sreću. Želim pravo na snove i maštanja i verovanja u iste, želim premalo, a dajem sve. Želim posao u struci koji obožavam, želim sasvim skromnu platu koju ću tim radom primati, želim pravdu i neki zakon koji će da uredi ovaj cirkus u kome živimo već predugo. Sve ostalo je moj problem. Nije mi država kriva što niko ne može da me podnese i isprati, pa sam sama. Nije mi država kriva što ću ostati baba devojka, ili možda jeste...

     Kad je krivim za većinu, okriviću je i za to. Da je država valjala ne bi silni muškarci otišli preko u potrazi za boljim sutra. Da oni nisu otišli, hiljade njih, možda bih ja bila već uveliko srećno udata majka dvoje dece. Ali eto...tu sam gde sam. Ja volim ovu državu, jer kad je nešto tvoje, ti ga voliš, jer bolje nemaš, a gore ti ne treba.

     Ne znam, evo nisam pametna kako i kuda… da li je ovo samo loš dan… ili je pak loša godina, mesec, decenija … Završiću ovaj tekst lažno optimistično, rečenicom kojom se svi predugo tešimo, iako znamo da nije tačna, ali neka … “BIĆE BOLJE”!

Otvoreno pismo ESTRADI vol 2

   Opet pišem, a ne znam ni što pišem, kad mnogi ne umeju da čitaju. Ne mogu bre da trpim silovanje mozga u obliku novog albuma Dive i njenih vernih fanova koji nas svakodnevno jašu sa njenim novim "hitovima". 

     Devojka, žena, ono, kako god, je promašilo profesiju, ali se dugih 20 godina održava na javnoj sceni, nekom neobjašnjivom magijom. A mi, običan narod, moramo to da trpimo i nažalost, hteli, ne hteli smo upućeni u sve njene aktivnosti.

    Ja bih se obratila više njenim fanovima i onima koji veličaju njen lik i delo. Njoj lično se ne bih obraćala, jer nemam ništa pametno da joj kažem, a da ne koristim uvredljive reči. 

     Dakle, ako neko misli da je ona zvezda i Diva, da super peva i vrh izgleda, taj neko je MORA BITI,  kompletno retardiran. Pa dobro, nemam svi mi apsolutni sluh, ali trebalo bi da imamo zdravu svest, neslušanje pomenute je mentalna higijena bre. 

      Ja mentalnu higijenu održavam i ne želim da kvarim svoj dan nekom NEDAOTIBOG hitičnom pesmom, kojoj ni tekst ne mogu da razumem. Kažu lepo se oblači... Pa ja i nisam primetila da se ona oblači, u zadnje vreme ona peva u gaćama i neodoljivo me podseća na mene iz mlađih dana, kada ukućanima držim solistički koncert pred spavanje, jer drugačije nisam htela da idem u krevet. Samo velika razlika između nas dve je ta, što sam ja tad imala 5 godina, gaće su mi bile za spavanje, štaviše i tada sam znala da pevam bolje nego ona sada, a sada pevam bolje od 90% estrade.

    Moja velika vrlina je što razlikujem KVALITET od KVANTITETA, a pojedini ne umeju ni da definišu pomenute pojmove. Da bih nekako mogla da pomognem i otvorim oči širokim narodnim masama, ovako ću vam objasniti, na plastičnom primeru.

     Što se zabavne muzike tiče Čola je bio ZVEZDA,  i dalje se drži, i svaka čast, ali tu su došli s godinama neki novi ljudi koje jako poštujem. Volela bih da vidim samozvanu Divu kako bi se ona ponašala na muzičkom takmičenju 90-ih, na kome su počeli pravi pevači, 3K dur npr... Znam da nije ni čula, ali ono, čisto da se zna da ne bi mogla ni u publici da peva, toliko...

      Neki od naših pop, zabavnih pevača koje jako poštujem i nazivam uspešnima su Georgiev, Šerifovićeva, Radovićeva... Ne mogu da ne pomenem naše komšije Hrvate i njihove izvanredne pevače Tonija, Badrićevu i Džibonija. Sve ostalo je tu i tamo i onamo i ovamo , oni su zvezde.

    Narodne muzike što se tiče, tu smo malo jači, ima starijih pevača, živih legendi, koji su moranjem prešli u Grand Produkciju koja je sve samo muzička produkcija visokog kvaliteta nije. Ne znam da li ću pogrešiti, možda i hoću, ali Ceca je za mene NAMBR UAN! Ostali narodnjaci su Šaulić, Đurišićka, Bekuta, Brena, Aličić, Tozovac itd ... Svako plagiranje i kopiranje zabranjeno, ma nije nego...

    Ni u jednu od pomenutih kategorija, samozvane zvezde, dive i ostala gamad ne spada. Tu spadaju one i oni koji se održavaju na estradi rekla-kazala skandalima, tra-la-la pesmicama, koje traju kraće nego flaša piva i kutija cigara. I ne može jedna takva pojava imati hit koji traje 10 ili 20 godina i to je jasno kao dan. 

     Našoj estradi je hitno potrebna neka "muzička inspekcija" inače će deca da nam rastu u bolesnom muzičkom okruženju, slušajući nebulozne pesme nikakvog kvaliteta. I to je to. HVALA NA PAŽNJI! 

Otvoreno pismo ESTRADI

   “Ja da sam htela da budem novinarka, ja bih to i bila”, reče jedna naša poznata pevačica, da bi joj na to njena ljuta protivnica odgovorila: “Morala bi prvo da naučiš da pišeš, svih 6 padeža”. I ko je tu lud? 

     Neee, daleko od toga da tražim da birate stranu, nisam ni ja na strani bilo koje. Nemam idola, nemam favorita, jednostavno totalno nebulozno da žena od nekih 30 godina može da prevali preko usta da srpski jezik ima 6 padeža, kamo osnovna škola lepojko?

      A da zlo bude veće, posle je pokušavala da se demantuje, vadi I čupa, kao I uvek kada , ne daj Bože ispadne glupa, a to nikako nije, zaista nije, jer je cela država poznaje, upoznati smo sa njenim likom i delom... nažalost ili na sreću.   

      Da citiram ponovo “ja da sam htela da budem novinarka, ja bih to I bila!” Ovog puta se pronalazim u tome, nisam htela da budem novinarka, ali su me razne stvari inspirisale da napravim blog, I pišem o svemu I svačemu. Pišem iz više razloga, a jedan od najvećih je taj što ne mogu da ćutim. Sama pišem svoje tekstove. Tako da bude jasno da se javno obraćam, lično ja, našoj estradi.

      Ne zanima nas (ograničavam se na nas normalne) gde I šta jedete. Ne zanima nas koliko vredi  vaš stambeni objekat, I pokretna imovina u vidu spejs šatla. Ne zanima nas koliko plaćate odevne predmete I da li su originali ili kopije. Ne zanima nas koga volite, koga ne volite, sa kim se tužite ili prepucavate preko društvenih mreža. Ne zanima nas ništa o vašem privatnom životu, I zaista bi mogli toga I da nas poštedite nekako… nas normalne, ako je to ikako moguće.    

     Mene lično zanima par stvari oko naših estradnih ličnosti, da ne bude, da me ne zanima baš ništa. Zanima me kvalitet njihovog dela, znači, naglašavam KVALITET, ne kvantitet, ali izgleda da nema ko da me čuje i razume. Zanima me zašto misle svi kolektivno da su nama, običnom narodu toliko bitni, zašto misle da su nam bitne neke banalne stvari, zašto misle da se sve vrti oko estrade I da svi, kao ovce moramo pratiti njihova dešavanja. 

     Drugo, zanima me kako neke nije sramota da ne znaju broj padeža, tablicu množenja, kako je npr potonuo Titanik, neke opšte stvari ne znaju, opšta kultura na nuli, blamiraju se svojim “selebriti biserima” a glume velike zvezde. Kuda smo krenuli I gde smo skrenuli, svi kolektivno, na državnom ili ti republičkom nivou? Po mom “skromnom” mišljenju davnih dana je ova naša bajna zemlja imala zvezde, mislim estradne umetnike uspešne u svom poslu, koji su odlično radili svoj posao I držali se toga. Oni su legende, žive legende! To mi se sviđalo I to je ok.  

     A šta se desilo u međuvremenu pa su polupismene estradne umetnice, da ih ne nazovem pevaljakama, jer ne umeju ni da pevaju, šta se desilo pa su umislile da se bave novinarstvom, politikom I trpaju svoje operisane I botoksirane njuške svuda? Ko im je rekao da su pametne, ko im je rekao da njihov komentar interesuje ikoga. Ko ih je slagao da imaju pravo komentarisanja svega I svačega… 

     E pa ne može, sestre estradne umetnice, da sam neka vlast, a nisam to tako ne bi moglo… Ok je demokratija I sloboda govora I sve je to lepo, ali da bi mogla da komentarišeš bilo kog političara, ne možeš da imaš samo prva tri razreda osnovne. Da sam ja neko u ovoj državi mogle bi drugarice pevke da se obraćaju samo sebi ravnima I onda super, lepota, banja… 

     Neka se one prepucavaju u svojoj branši, sa svojima, neka pričaju o pesmama (koje su uglavnom sve, samo pesme nisu, jer liče najviše na prvi susret deteta sa sintisajzerom), neka komentarišu svoje prazne, blajhane ili kolorizovane, mahom prazne glave I neka se strogo pridržavaju onoga “sličan se sličnom raduje”. 

     Iz tog mora glupih koje misle da su pametne,  izdvojiću par onih zaista pametnih, koje su se davnih dana izdigle iznad situacije I ne prepucavaju se po žutim novinama… e to su kraljice. Što bi naš narod rekao PSI LAJU, KARAVAN PROLAZI ! Oooo da, zanima me kako je jedan pevač, (koji se samo čudom magije još uvek održava na estradi) sebi dao za pravo da prepeva tinejdžerski svetski hit u svojih 50-ak godina? Joooj, kamo malo mozga, smejurijo od čoveka ? 

     Zanima me još kako se neke javne ličnosti daju isprovocirati lako? Ako si već veličina, ako si zvezda, star, diva, kraljica I tome slično zašto “jašeš” po društvenim mrežama, vređaš anti fanove I prepucavaš se sa njima da li su ili nisu u pravu… Kamo malo vaspitanja, onog kućnog… oooouuu wtf? Postoji masa njih koja ne znaju ni definiciju pomenutog vaspitanja a o praksi da I ne govorim. E tako…

    Mislim da bi to bilo to… ali ovo je samo deo… Nastaviće se .Neću, ne mogu I ne želim da ćutim. Ja sam normalna, obična osoba, ja sam glas naroda, ja sam glas većine… Ali većina ćuti, nema snage da tupi zube. Ja vremena imam, pamet mi ne smeta, I zaista moram da pokušam bar da iz sebe izbacim neke negativne emocije I misli da ne bih nekim nesrećnim slučajem postala hejter. 

     Još nešto veoma bitno za one koji možda prate živote naših “zvezda, diva, kraljica, mega zvezda, kraljica I kraljeva splavova ”. Pre nego što su postali SELEBRITI, I oni su bili ljudi, manje ili više normalni, prosečni, ljudi Iz naroda, I oni su bili kao mi, dok ih neko nije usmerio ka estradnom nebu, neki su se pronašli tu, a neki su večito pokušavali I pokušavaće jašući po tuđim karijerama I imenima po svaku cenu zauzmu naslovnu stranu. Ali to je tako… I nemam ništa protiv, samo bih volela da nam malo manje siluju mozgove svojim (po mom mišljenju) potpuno besmislenim I ispraznim dešavanjima, mislima, događajima … Si juuu :*

ŽIVOT I ULOGE

     Čemu sve ovo, i dokle? Zašto sam dozvolila da u ovim godinama sedim, gledam u jednu tačku i shvatim da me i dalje povređuju ljudi... Kada ću da shvatim? Koliko još vremena mora da prođe, da bih prihvatila činjenicu da ljudi nisu dobri, iskreni, jednostavno nisu pravi... Koliko? Imam ja vremena, samo me zanima još koliko puta moram osetiti ovu izdaju koja mi se ruga u lice da bih napokon prestala da osećam bol zbog izdaje i pokušaja poniženja.

    U čemu je čar razočarati nekoga? Šta se time postiže? Da li ima kraja tome? Hranimo ego, lečimo komplekse?  Ili je već nešto treće u pitanju? Nemam više emocija za čoveka koji me je razočarao, naravno da nemam. Bez obzira na sve, sebe cenim i volim najviše na svetu, te stoga ne mogu da razmatram uopšte čoveka koji je pokušao da me ponizi i spusti na svoj nivo. Tačka na taj deo mog života stavljena, idemo dalje, pa ćemo videti dokle ćemo stići...

     Nisam izdajica, nikada nisam bila i nikad neću biti... Kad sam prijatelj, prijatelj sam do kraja, kad volim, volim nesebično i bez granice, kad sam zaljubljena postajem slepa i sve to radim od srca i sa iskrenom emocijom. Svom muškarcu sam potpuno njegova, ostali ne postoje, nebitni su i nepotrebni totalno što se mene tiče. Svojoj sestri sam sestra, do kraja sveta i nazad i uvek i u svako doba dana i noći. Svom bratu sam sestra kakvu da je želeo nije mogao bolju da dobije. Drugarici sam drugarica ko sestra, ko majka ko druga polovina. Umem da budem i žena i devojčica i savetnica i saborac i drug i sve to umem samo i jedino iskreno, od srca, čisto i ne iskvareno. Ako ikada dođe do toga da me razočara, ponizi i ne ispoštuje vreme mog života u kome je postojao, onda se menja sve, u potpunosti se menja. Postajem hladna, ravnodušna i nezainteresovana. To je najveća kazna koju neko može dobiti, da jednostavno izgubi životnu ulogu koju je nekome igrao u životu. Sa izgubljenih par uloga gubiš sebe, svoj identitet, svoje ljude, gubiš sebe ... mislite o tome :*