"ALL IN!"

     Gde je nestalo sve što je vredelo, gde smo skrenuli pogrešno, ili smo jednostavno bez skretanja išli ka ovome što smo sad. Gubitak vrednosti, iskrenosti, poštovanja, gubitak ličnosti, pretvaranje u bezličnu grupu istih kopija.

    „Veruješ li mi?“ pitao me je jednom sa sve pogleda koji je znao da verujem. „Verujem ti, ali sebi ne verujem.“ Bila sam iskrena i stvarno mu verovala, slepo i do kraja. Ko što rekoh sebi nisam verovala, više sam verovala u njega nego u sebe i po ko zna koji put naravno dozvolila da me povredi laž. Postoje laži koje bole, postoje i 
one koje jednostavno progutamo, jer nam nije dovoljno stalo.
 Postoje i one koje

 ne zaboravljamo, jer su ostale 

kao ožiljci, svrbe na promenu 

vremena i pokušaj promene života.

    Prođe nekoliko ljudi i milion laži, a poverenje se gubi, nestaje, ne obnavlja se, samo nestaje iz dana u dan, iz godine u godinu. Shvatam da ne verujem više, ni sebi, ni ljudima oko sebe. Ne verujem, jer sam previše puta bila izdana i povređena, jer sam previše puta posle čuvenog „Veruješ li mi?“ dobila laž. Uvek sam se pitala zašto ljudi lažu, zašto se gube u svojim lažima. Da li pokušaju previše, pa se precene, pa pokušavaju lažima da se izvuku. Da li jednostavno leče svoje probleme laganjem i povređivanjem drugih? Da li lažu, jer su bili prevareni i obmanuti, pa sad rade isto, smiruju savest, svete se?

     Šta se desilo, gde smo, šta smo, ko smo? Znamo li da verujemo, smemo li da verujemo opet? Nema odgovora, niti će ih biti. Samo intuicija i srce i „grudima na pištolj“, pa kako nam bude.

    Svaki put verujem, ali primećujem sve manje i manje, svaki put odbolujem laži i lažem sebe da može i gore. Manje verujem, manje se nadam, jednostavno gubim bitku protiv sveta oko mene i stapam se sa okolinom. A ta okolina sastavljena od povređenih, prevarenih, izdanih ljudi, koji nemaju snage, nemaju nadu, ne žele da ulaze u odnose sa drugim ljudima. Ne žele prijatelje, ne žele ljubav, jednostavno izbegavaju, ili se možda plaše, a ćute o tome.

     Priznajem, ja se plašim, jer svaki sledeći put više boli, a ožiljak jače zasvrbi. Želim da verujem ljudima, prijateljima, braći, muškarcima. Preciznije, želim da verujem jednom muškarcu, jednoj ljubavi, jednom mom životu koji se provlači pored mene dok sedim i čekam čudo. Čuda nema,niti će ga biti, sve je rizik, sve je lutrija, ne zna se kako i kad i ko će ostati u igri ili izaći iz nje.

    Ako je ovaj moj život partija pokera, ako znam šta je rizik i ako znam da su moguće posledice, bez obzira na laži i predhodne boli, jednom će doći dan kada ću reći „ALL IN“ i verovaću u to i biće vredno... iako je možda bajka, moja je i verujem u nju!